Na prelasku modernih snova u postmoderne realnosti razlika između fikcije i snova svedena je praktično na optičku iluziju. Paranoja je od nemanja osećaja za realnost postala samo preciznije određena realnost, a halucinantna stvarnost je postala najbolja fikcija.
U jednom, veštačkom, elektronski kloniranom univerzumu određenom koordinatama crne magije terorizma i bele magije bioskopskog platna, u kojem spektakl terorizma nameće terorizam spektakla, kolonizovani u pulsacijama obezduhovljene i obestelovljene savremenosti, kao plod novih dostignuća nove ere dobili smo i obestemeljene proizvode lišene svoje suštine poput piva bez alkohola, mesa bez masnoća, virtualnog seksa bez seksa, te shodno tome kao vrhunac mrestilišta mediokritetstva darovani smo i filmovima lišenim magijske moći filmske supstance.
Identično teoriji po kojoj su ploče snimljene u eri vinila imale daleko više kvalitetnih pesama od albuma snimljenih u doba kompakt-diskova, tako su i stripovi koji su ekranizovani u vremenu pre milenijumske psihoze nosili epsku auru zagarantovanog užitka koji se nažalost raspršio instant pristupom naročito eksponiranim u novovekovnim orgijama potrošnje.
Oksfordski doktor engleskog jezika i književnosti, britanski komičar Saša Baron Koen odenuvši se sredinom 90-ih u strogo kontrolisane parodično skrojene odore fingiranog neo-trendi hip-hop klovna Ali Džia (“Da Ali G Show”), amblematično portretiranog u Madoninom spotu “Music”, gej voditelja Bruna i prljavog deteta Istoka, kazahstanskog reportera Borata, svojom podvojenom komičarskom personom u ambijentu klinički mrtvog, politički korektnog Holivuda trebalo bi da predstavlja neophodnu dozu protiv otrova za otupelu žaoku subverzije čiji se neslućeni potencijali i kriju upravo u perifernim, marginalizovanim ultrazabavnim sadržajima.
Ako želite sa nekim surovo da se našalite preporučite mu da pogleda film "Đavo Nosi Pradu", "Seks i Grad" bez seksa i grada, skrojen po uzusima malograđanske datosti butikašica iz City pasaža,"Djavo Nosi Pradu" je blamantna celuloidna spodoba koja vas ponižava svakim svojim kadrom, svih 109 minuta svog trajanja.
Kada je 1992. godine snimio svoj debitantski igrani film ‘Mi Nismo Andjeli’ u vreme kada se još činilo da i pored socijalističke strahovlade neće biti realne, organske potrebe za snimanjem potonjih remek dela ‘Lepa Sela Lepo Gore’ i ‘Rane’, eklektični sinematični nadgraditelj, poeta, psiholog i ex-basista nekada prominentne punk atrakcije TV Moroni, Srdjan Dragojević je napravio film koji će prevazići sve realne estetske okvire i postati neprikosnoveni aksiom i jedan od najvoljenijih domaćih filmova.
Zaista mi je teško da napišem doživljaj ovog filma. Teško mi je zato što su moja očekivanja bila prevelika. Govorim sa veoma pristrasnog aspekta, i to zbog ljubavi prema nezavisnom filmu, a o temi koju obuhvata ne želim ni da pričam koliki je predmet mog interesovanja. A onda...
Srebroljublje, očajanje u lenjosti, gnev, razvrat, gordost, neumerenost u jelu i piću, zavist predstavljaju okvirnu priču filma Sedam i po Miroslava Momčilovića. Radnja filma dešava se u novobeogradskim blokovima. Biblijski mit dobija svoju realizaciju u jednom određenom i specifičnom delu sveta.
Ne sumnjam u to da ljubitelji naučne fantastike, deo svoga vremena, posvećuju razmišljanjima na temu vremenskih dimenzija. Da li ste ikada pomislili da ćete na neku temu iz fantastike razmišljati posredstvom ljubavnog filma? Ne bi ni trebalo! Osim ako nemate, što bi moja devojka rekla, mozak poput mog (zlobinici bi rekli trenutak totalnog odsustva romansijerstva), pa umesto da u toku filma obraćate pažnju na platonsku ljubavnu bajku, vi se, za ime boga, bavite trivijalnom stvari mogućeg postojanja više od jedne vremenske dimenzije. Kao olakšavajuća okolnost se mora uzeti što je sve za dobrobit čovečanstva i radi boljeg razumevanja i ostvarive ljubavi u sklopu filma.
Svrha ovog članka jeste da podstakne diskusiju. To podrazumeva dve stvari. Prvo: Pošaljite sve komentare na
. Drugo: Radi argumentovanog izlaganja bitni narativni detalji filma se iznose u članku. Stoga, prva tri pasosa su bezbedna za čitanje ako niste gledali film. Ostalo će na vas uticati tako što ćete nekontrolisano citirati momente iz članka tokom projekcije, zbog čega ćete uznemiriti ostale gledaoce. A to ne želimo.
Na prelasku modernih snova u postmoderne realnosti razlika između fikcije i snova svedena je praktično na optičku iluziju. Paranoja je od nemanja osećaja za realnost postala samo preciznije određena realnost, a halucinantna stvarnost je postala najbolja fikcija. 
U jednom, veštačkom, elektronski kloniranom univerzumu odre
Identično teoriji po kojoj su ploče snimljene u eri vinila imale daleko više kvalitetnih pesama od albuma snimljenih u doba kompakt-diskova, tako su i stripovi koji su ekranizovani u vremenu pre milenijumske psihoze nosili epsku auru zagarantovanog užitka koji se nažalost raspršio instant pristupom naročito eksponiranim u novovekovnim orgijama potrošnje.
Oksfordski doktor engleskog jezika i književnosti, britanski komičar Saša Baron Koen odenuvši se sredinom 90-ih u strogo kontrolisane parodično skrojene odore fingiranog neo-trendi hip-hop klovna Ali Džia (“Da Ali G Show”), amblematično portretiranog u Madoninom spotu “Music”, gej voditelja Bruna i prljavog deteta Istoka, kazahstanskog reportera Borata, svojom podvojenom komičarskom personom u ambijentu klinički mrtvog, politički korektnog Holivuda trebalo bi da predstavlja neophodnu dozu protiv otrova za otupelu žaoku subverzije čiji se neslućeni potencijali i kriju upravo u perifernim, marginalizovanim ultrazabavnim sadržajima.
Ako želite sa nekim surovo da se našalite preporučite mu da pogleda film "Đavo Nosi Pradu", "Seks i Grad" bez seksa i grada, skrojen po uzusima malograđanske datosti butikašica iz City pasaža,"Djavo Nosi Pradu" je blamantna celuloidna spodoba koja vas ponižava svakim svojim kadrom, svih 109 minuta svog trajanja.
Kada je 1992. godine snimio svoj debitantski igrani film ‘Mi Nismo Andjeli’ u vreme kada se još činilo da i pored socijalističke strahovlade neće biti realne, organske potrebe za snimanjem potonjih remek dela ‘Lepa Sela Lepo Gore’ i ‘Rane’, eklektični sinematični nadgraditelj, poeta, psiholog i ex-basista nekada prominentne punk atrakcije TV Moroni, Srdjan Dragojević je napravio film koji će prevazići sve realne estetske okvire i postati neprikosnoveni aksiom i jedan od najvoljenijih domaćih filmova.
Ne sumnjam u to da ljubitelji naučne fantastike, deo svoga vremena, posvećuju razmišljanjima na temu vremenskih dimenzija. Da li ste ikada pomislili da ćete na neku temu iz fantastike razmišljati posredstvom ljubavnog filma? Ne bi ni trebalo! Osim ako nemate, što bi moja devojka rekla, mozak poput mog (zlobinici bi rekli trenutak totalnog odsustva romansijerstva), pa umesto da u toku filma obraćate pažnju na platonsku ljubavnu bajku, vi se, za ime boga, bavite trivijalnom stvari mogućeg postojanja više od jedne vremenske dimenzije. Kao olakšavajuća okolnost se mora uzeti što je sve za dobrobit čovečanstva i radi boljeg razumevanja i ostvarive ljubavi u sklopu filma.
Svrha ovog članka jeste da podstakne diskusiju. To podrazumeva dve stvari. Prvo: Pošaljite sve komentare na
