|
 Jedan od bendova koji svakako zavređuje više pažnje je novosadski bend Till. Ovaj sastav od drugih izdvaja autentičan zvuk koji nije svojstven bendovima sa ovih prostora. Ukoliko mi ne verujete posetite www.myspace.com/tillband. Grupa Till postoji od 2002. godine.
U međuvremenu bend je tri godine za redom nastupao na Exit festivalu, našao se na godišnjoj listi Cross radija sa pesmom Lazy ships za koju je snimljen i spot, a nedavno su završili snimanje materijala za svoj prvi album. Sledi email intervju sa frontmenom benda Gabijem Fisherom. -Kako je nastao bend Till?
Znaš kako bendovi inače nastaju; okupi se nekoliko prijatelja iz mladosti pa iz dosade počnu da sviraju. To nije slučaj sa nama. Nismo se poznavali pre nego što smo počeli da sviramo zajedno. Jedino smo Vlada (basista) i ja prijatelji iz srednje škole. Nekim čudnim sticajem okolnosti našli su se Peđa (gitara) i Stefan, već formirani muzičari, a zatim smo pozvani Vlada i ja preko zajedničkih prijatelja. Mali je ovo grad. Sve se to desilo početkom 2002-e.
-Pevate na engleskom. Retko koji domaći bend se odlučuje na taj korak. Zašto baš na engleskom?
O tome se nije baš odlučivalo. U vreme kada sam počeo da pišem tekstove, kada sam se upisao u srednju školu, nisam slušao puno domaćih bendova. To nije moglo ostati bez posledica. Mada, to se poklapa sa vremenom kada sam imao velikih problema sa poveravanjem ljudima oko sebe kada je za to bilo potrebe. Lakše je bilo uzeti neki strani jezik, kojim uzgred baš i ne vladaš kako valja i izmisliš neku priču kroz koju ćeš ambijentom reći više nego samim rečima. Možda to radim još uvek.
-Kako smo prilično ispolitizovano društvo, takvi su nam i bendovi. Većina muzičara nastoji da svojim pesmama da neku kritiku, neku politički obojenu poruku. Tvoji tekstovi, čini mi se, ne teže tome. Kome se ti obraćaš? U čemu nalaziš inspraciju?
Mnogi veliki tekstovi u rok muzici su nastajali pod pritiskom društvenih problema: ratova, nemaštine. Dylan, Cohen, Sex Pistols, Dead Kennedys… Ni mi nismo indiferentni prema tim stvarima, niti možemo biti, ipak, nisam sklon da se političkim temama bavim u svojim tekstovima. Živim u Srbiji. Svaki dan je neka revolucija. Ne umem više da procenim šta je bitno a šta nije od svega toga. Na moje tekstove su najviše uticali Ian Curtis, Nick Cave, a pogotovo Leonard Cohen. Autori čijim delima se uvek vraćam su Maupassant, Baudelaire, Henry Michaux, Jozsef Attila, Popa, Kiš… Čovek na čije se reči u poslednje vreme najviše naježim je David Eugene Edwards (16 Horsepower). Pokušavam da emocije opišem onakvim kakve one i jesu. Dinamične, menjaju se stalno i razvijaju. Težim da od njih napravim neku priču, nešto nalik na scenografiju, koja ce se približiti ambijentu osećanja, da ih dramatizujem i oživim. Nije veliko čudo što se jedan moj tekst zove Scenery a jedan drugi Setting... To volim da radim. 
-Što se tiče zvuka, na vašem zvaničnom sajtu (www.tillband.com) stoji da je vaša muzika mešavina svega dobrog što je nastalo u alternativnoj rock muzici od severno-americke narodne muzike, Neila Younga i Leonarda Cohena pa do punk sastava Sex Pistols. Postoji li neki domaći bend koji vas je posebno inspirisao? U till-u sviraju četiri vrlo različita čoveka. Shodno tome različiti bendovi su uticali na naš zvuk. Nekoliko grupa se ipak izdvaja kao veoma bitnih za nas. Svakako, Sonic Youth, Joy Division, Nick Cave, PJ Harvey, David Bowie, The Smiths, pa i Sex Pistols. Što se tiče domaćih bendova, najviše sam slušao Paraf, Pankrte, Pekinšku Patku, Kud Idijote, Disciplinu Kičme i, naravno Obojeni Program. Kebra i ekipa su stvarno jako dobri. Njihova prva dva albuma, čini mi se, nikada mi neće dosaditi. Domaća scena, mislim, ne postoji. Da bi ona postojala, potrebno je da postoji ozbiljan izdavač, državna televizija, koja će puštati snimke tih autora i država, sama, koja će iz budžeta izdvajati sredstva kojima će pomagati nekomercijalne projekte. U ovoj zemlji ništa od toga ne postoji. Bendova, na svu sreću, ima. Najbolje znam ove lokalne, novosadske. Izdvajaju se Emanuil, Microsonic, Tona, Groove Orchestra… Bilo bi više nego nepravedno nepomenuti savršeni suboticki sastav Ana Never.
-Domaća alternativna rock scena ne bi funkcionisala da se bendovi međusobno ne povezuju i potpomažu (tako barem funkcionišu bendovi u Beogradu). Šta misliš o tome i kakva je situacija na novosadskoj sceni? U Novom Sadu, takođe, pokušavamo nesto slično da uradimo. Ima dosta dobrih bendova kod nas koji bi da sviraju, ali prosto nemaju gde da nastupe. Jedino pozitivno za blisku budućnost, nadam se, je kompilacijski disk “Novosadska alternativna scena”, sa pesmama Emanuil-a, Tone, Formata A3, Microsonic-a, Groove Orchestre, till-a. Projekat je osmislio Vlada, naš basista. Još uvek čekamo sredstva za to. To je sve što se tiče saradnje. Trenutno se u gradu svira isključivo u klubu Route 66, ali autorski bendovi imaju na raspolaganju samo radne dane.
-Ima li smisla baviti se muzikom u Srbiji? Šta te nagoni da nastaviš sa stvaranjem? Činjenica je da je sve teže da ono što stvoriš dođe do publike, posebno ako si nov i neafirmisan. Smisla? Ta reč je jako velika reč i ne znam mnogo o tome. Ne, nije mi žao što se bavim muzikom u Srbiji. Ipak, stremimo da što dalje pobegnemo sa našom muzikom sa prostora do kojih doseže ovaj mentalni sklop. Geografija sa tim nema nikakve veze. - Kao većina domaćih bendova i vi imate svoj profil na myspace-u. Mislite li da je to dobar način da vaša muzika dospe do većeg broja ljudi? Da, svakako. Myspace je odličan za svaku vrstu promocije. Mislim da je to najlakši način da se predstaviš i da čujes šta drugi bendovi rade i šta ljudi misle o tvojim pesmama. Pomoću ovog portala ili šta li je (ne baratam najbolje sa tom terminologijom) stvorili smo jedan mali ali veoma značajan fan base na mestima kao što su Portugal, Kanada, Australija, Italija, Madjarska... Mislim sve najbolje o mysapce-u. 
-Nedavno ste nastupali u Skoplju. Kako je prošao koncert? Koliko ste generalno zadovoljni svirkama? Skopje bi trebalo da bude uzor našim bookerima kako valja raditi sa neafirmisanim bendovima. Naša svirka je bila fantastično medijski propraćena. Internet, radio, plakati. Mi smo se proveli odlicno a mislim da je i publika, koja je došla u velikom broju. Nismo zadovoljni brojem svirki koje smo do sada uradili. Problem je već spomenut. U Novom Sadu nema dobrih mesta gde bi moglo da se svira. Previše vremena provodimo radeći na pesmama da bi ih posle pogrešno predstavili zbog lošeg zvuka, nezainteresovanog tonca ili nepostojanja monitoringa. To može da zvuči uobraženo, kada pričam iz perspektive muzičara čiji bend je još uvek nepoznat, ali nama je veoma stalo do toga. Ne sviramo bilo gde i bilo kada. Zašto vas nema u Beogradu? U Beogradu smo do sada nastupili samo jednom sa Obojenim Programom i Petrolom. Radimo na tome da u bliskoj budućnosti to radikalno promenimo. Takođe, ugovaramo neke veoma značajne svirke u inostranstvu za sledeću godinu.
-Domaći bendovi sve ređe imaju predgrupe na svojim koncertima. To je uvek bio dobar način za jedan nov bend da se predstavi javnosti. Misliš li da je to jedan od razloga što je mladim bendovima sve teže da se probiju i privuku pažnju?
Da, to je svakako jedna očigledna manifestacija problema. Mladi bendovi s vremena na vreme dobiju šansu da nastupe sa nekim bendom pred nešto brojnijom publikom, ali kod nas je to sve izvitopereno. Publika u najčešće neće ni ući u salu dok predgrupa svira. Ovde je sve čudno. Kada sam počinjao da slušam alternativnu muziku nije bilo Interneta, radija koji pušta demo bendove ni televizije koja emituje njihove spotove, a i standard je bio značajno niži. Ipak, više ljudi je dolazilo na svirke i bilo je više interesovanja za kvalitetnija događanja.
-I za kraj, možemo li da očekujemo izlazak vašeg prvog albuma u skorije vreme?
Album je snimljen pre godinu dana. Još uvek pokušavamo da nađemo odgovarajućeg izdavača u inostranstvu. Ako se to ne dogodi ubrzo, biće samizdat. Bojana Budimir |
