 Opčinjavajuci decentno džezirana country-soul rezonanca rasprhnuta na aparatnom zvučnom platnu nešvilskog sastava Lambchop, satkanom od guste filozofije rečite tišine, deluje kao muzika duhova vaskrslih u tmini prestonice countryja, kako bi u smrtonosnom plesu fatalne privlačnosti između tradicije i modernosti podvrgli municioznom istraživanju sopstvenu mitološku autentičnost.
Na krhotinama vitalističkih arhetipova slavne prošlosti amerikane promaljaju se neki novi životni putevi. Nalik na sudbinu prvog velikog slikara-nomada u istoriji Pola Gogena koji je svojim životom ispisivao ličnu legendu započetu 1874. godine na prvoj impresionističkoj izložbi, kada je u 31. godini zivota i odlučio da postane slikar, nakon iskustva na poslu trgovačkog posrednika tako je i Kurt Wagner nakon brojnih godina provedenih na poslovima oko gradilišta i stolarije, tek u 40. godini otkrio svoj muzički talenat. Od proto-Lambchop pustolovine u sastavu Poster Children, Kurt Wagner je šarajući izobiljem popularne kulture prekrivene tonovima prašine rasute po beskrajnim drumovima amerikane, lutajući lavirintima popularne i one manje popularne muzike ispreplitane među kaktusima kao živim spomenicima pustinje , postao nekonvencionalni rok istoriograf u čijem čvrstom zagrljaju su se pronašle mnogr ikone 60-ih godina. Deceniju nakon objavljivanja debi albuma “I Hope Youre Sitting Down”, prilikom gostovanja u Zagrebu krajem aprila 2004. godine. Lambchop su pred rasprodatom salom “Kina” održali senzacionalni dvoipočasovni koncert pred zanemelom salom, u trenutku kada su u regionu otkazani koncerti nekih od vodećih karika u tržišnom lancu ishrane poput Metallice, Lenny Kravitzac i Pink. Dva i po meseca kasnije u godina kada je Pink kapitulirala pred praznom halom sportova Lambchop su 18. jula 2004. godine u drevnom mestu beogradske kulture- Kolarcu održali nezaboravan koncert. Plivajući mutnim potocima istorije, opsceni odnos umetnosti i moći je strahovito varirao u zavisnosti od okolnosti koje bi nametala svaka od tada aktuelnih epoha. U situacijiama prilikom kojih bi se izašlo iz fabrike za proizvodnju istorije moć bi se pred umetnošću uvek osetila tako malom i tako beznačajnom. U Lambchop slucaju reflektovala se upravo ta nemoć moći tržišta koje se bar na čas osetilo potpuno minijaturnim u sudaru sa umentošću. Dve godine posle trijumfalnog koncerta na Kolarcu ponovo smo se sreli u Beogradu sa magijom sastava Lambchop, ovog puta na koncertu upriličenom u velikoj biosopskoj Sali Doma omladine. Lutajući tankom ivicom života i smrti, Kurt Wagner je pronašao sadašnjost i ponovo bio tu, pred nama, sa kačketom na glavi, na centru bine, sa gitarom u krilu, otvorenih vena iz kojih curi melanholija pomešana sa sokovima gorčine prilepljenim na uveličavajuće staklo opustelih avenija, bezvodnih pustinja i napuštenih drumova iz kojih zjape praznina i odron života. Lambchop su ovom prilikom predstavili novi album “damaged”, citatno naslovljen prema metodologiji igranke sa tradicijom po istoimenom albumu sastava Black Flag. Od “Paper Back Bible” do “Crackers” i nazad izazivanjem nežnosti, blagosti i tuge sedativnih albuma u pretežno post Nixon fazi, prelepo osmišljenom binom Doma omladine slike prošlosti i skrivenih prerijskih istorija širile su se kao lokvanj na mirnoj vodi uzburkanoj tek ponekim tihim šumom talasa. Bez prenadraženih melodijskih preskoka odvijalo se flertovanje gitara, klavira i ritam sekcije koja je skladno opštila sa hiperfizičkom BGYSS elektronikom proizvodeći neuhvatljivo osećanje osobenosti obojeno nezemaljskim Wagnerovim glasom rastegnutim od ustreptalog šapata do prigušenog krika. Anatomija introspekcije kroz koju se otkriva “tragika kao želja za prkosom i sentimentalnost kao težnja za suzom” okončana je Wagnerovim spuštanjem u publiku na samom kraju koncerta. Ako se zanemari omanji incident sa početka koncerta i nedostatak stolica koje su i te kako falile u produbljivanju intimizacije ambijenta, onda je ovo bio perfektan koncertni primer amerikane koja u sebi baštini sva najbolja iskustva savremenog čitanja tradicije, prenoseći “poruku u boci” van raskovitlane buke prašnjave svakodnevice. Muzika sastava Lambchop, stavljajući u kapsulu jedan bezdimenzionalni trenutak u kom se sažimaju zgusnute energije strasti i emocija povela nas je na putovanje koje nas je dovelo na korak od nas samih.
Rastko Ivanović - © Kontra - Sva prava zadržana
|
