 Autentični rock ‘n' roll je uvek bio u inferiornom položaju u našoj maloj Srbiji, a društvo ga je uvek posmatralo kao neko strano telo koje bi trebalo što pre odstraniti. Kao nešto što nije sastavni deo srpskog bića, kako bi dežurni nacionalni dušebrižnici rekli, potrebno ga je prilagoditi, pojednostaviti, vulgarizovati, tačnije približiti narodu.Ako nije takav to onda nije “naš “. Mnogi muzičari su svesno ili nesvesno prihvatili ovu katastrofalnu pretpostavku kao činjenicu, tako da je muzika koju su kreirali uglavnom bila pretenciozna, vidljivo izfrustrirana ili jednostavno dosadna. Mnogi su se na sreću izdigli i u toj grupi se mogu pronaći najbolji momenti domaćeg rocka.
Upravo ovde počinje priča o grupi Euforija i njihovom prvom albumu. Već posle par pesama se može primetiti jedan prirodan i samouveren pristup muzici a do kraja albuma i zaključiti da se ovom izdanju može dodeliti epitet pravovernog rock albuma na srpskom jeziku. Objašnjenje sledi. Kreće žestoko, “wah- wah” gitarski rif, čvrst ritam, kompaktna svirka tako svojstvena tročlanim rock postavama i zanimljiv teks t- dobro došli u “ Igre bez granica “. Nadovezuje se prvi singl “Blokovi“, energija se duplira, oseća se miris betona i uriniranih hodnika solitera. Količina energije ostaje, samo menja oblik, ovog puta je nežnijeg, više pop senzibiliteta kojeg su nekad kod nas negovali Oružjem Protivu Otmičara u kreativnijem izdanju- to je “ Vidimo se u 2020. “. 
Tekstovi pesama su jednostavni i koncizni, ali nikako prozaični, i dišu zajedno sa muzikom. Njihova najveća vrednost je da se napokon može čuti glas generacije 80 i neke, a Euforija su svakako njihovi legitimni predstavnici. Sve tekstove, kao i muziku, napisao je Uroš Milkić (vokal i gitara), a ostatak grupe čine Dule Lovre (bas) i Goran Karanović (bubnjevi). Na albumu se nalazi i obrada pesme Idola - “Plastika“, napravljena u odličnom punk maniru. Bez obzira što muzički album ne donosi ništa novo, svirka je vrlo ubedljiva, ali i sa primetnim referencama. Tako se često može čuti uticaj “Nirvane“ (najočiglednije u “Ja sam ti“), dok se u pesmi “Sunce“ može osetiti uticaj “Smashing Pumpkins“ iz najbolje “Gish/Siamese Dream“ faze, ima i Pixies-a a sa velikim poštovanje se povremeno citiraju i Dinosaur Jr. Sve ovo, pa i slabija produkcija, ne utiču na konačan utisak koji je prilično povoljan. Ovo jedno osvežavajuće i iskreno rock izdanje vredno pažnje, a najbolji momenti grupe se tek očekuju. Kupite, podržite i slušajte glasno. Aleksandar Pavlić |
