 U vremenu u kojem je kulturna ponuda uopšte, uključujući njen segment prepoznatljiv kao književnost, a još opipljivije, književno izdavaštvo, koje je, opet, nameće se samo po sebi, više doslovno i bukvalno izdavaštvo po samog autora nego što je književno tome sa najvećim uspehom stiglo je na najniže grane.
Kako moralne, duhovne, tako i artističke. Stanje na knjižarskim policama, koje su (ili je to, možda, produkt i neminovna posledica odnosa samih knjižara i njihovih mentora?) uzgred, potpuno desetkovale i marginalizovale, uklonile i ponizile, gurnule poeziju na prašnjavi pod, zemlju, kako vam je drago, ali i o tome neki drugi put; je takvo da je i tzv. undergraund supkulturna struja sve aktivnija, ubedljivo drži tron i poput bajkovitog i magijom opasanog, neotkrivenog zamka misli je. U sveopštem haosu štancovanja knjiga, kako etabliranih tako i anonimnih autora, koji, svi zajedno, čast izuzecima, u najmanju ruku, nedvosmisleno simbolizuju najdinamičniju ipsaciju. Mušku ili žensku, birajte sami. Kako je izvesno da ovom društvu /državi nedostaju muškarci od autoriteta, pera, reči i/ili polnog uda, tu su retke, ali odabrane dame da jednom rečju -ili u više njih- grupisanih u zbirku priča pod naslovom Veliko predstavljanje, u delu i liku Olge Stojanović, književnice & novinarke, odvale i svrše posao –po pomenutom-, kako mu to i dolikuje. Po pomenutoj kulturnoj ponudi, književnim izdavačima (koji su zapravo sve drugo a samo to ne), njihovim kvazi direktorima, nabeđenim urednicima koje je vreme pregazilo i pre prvih znakova klimaksa, isfoliranim pr menadžerima koji posao odrađuju preko blagog bola ispod pojasa i ostaloj pratećoj bulumenti uključujući pravnike koji su priča za sebe a o vanserijski talentovanim sekretaricama-spisateljicama tek ne bi trebalo trošiti previše reči. Ili bi, ipak, trebalo? Toliko o glibu i nataloženoj paučini. Olga Stojanović je neko ko je iznad svega pomenutog, koracima vekova udaljena od jednolične mase. Ne dostižna.  Knjiga Veliko predstavljanje , pisana vanserijski talentovanim, istinski obrazovanim, da ne upotrebim tu rogobatnu odrednicu, potkovanim perom, koje, u ovom slučaju nije ni žensko ni muško, kako ovdašnji stručni intelektualni mud-raci vole da ga nazivaju, dele, već najpre, sarkastično i obećavajuće ironično, iskreno i nalik blještećoj oštrici zaraženog žileta, duboko skrozirajuće pero lišeno predrasuda ali , svakako, pero koje vam se neće ni jednog momenta udvarati niti vam pružiti oproštaj na dar. Naprotiv. Ošamariće vas najenergičnije i svojom, primereno adekvatnom britkošću iseći na komade vašu, eventualnu, snobovsku ali i onu drugu, još skriveniju ali vama bližu, lažnu gradsku, kvazi intelektualnu –opet, ne ruralnu- tobože urbanu, nadmenu, zapravo prostu, nekulturnu, neuljudnu, neobrazovanu masku, koju skrivate svim svojim unakaženim, izvitoperenim bićem, i uspešno vas ogoliti do gole kože. Istinski. Potom, razbesneti vas ili pak, svojom lucidnom duhovitom notom razgaliti i obradovati do vriska. Efekat je tu individualni. Iako je Veliko predstavljanje podeljeno na pet stilski različitih celina, počev od Bizarne smrti u klozetu spavaćih kola i naslovnog poglavlja, preko turbulentno grotesknog dela označenog sa Sam sa sobom protežući se do finalnih Mini(ja)tura, ovde prisutan vulkansko bukteći, osobeni, slojevit, razbarušen sa jedne i nemilosrdni spisateljski atak sa druge strane pera, autorke Olge Stojanović, ni jednog momenta vas neće ostaviti ravnodušnim. Naravno, ukoliko ste sačuvali barem kap iskrenosti prema sebi. Upamtićete je, i knjigu i autorku i, što je najgore/najbolje, prepoznaćete se u njoj. Opet, potresna je ispovest o notornom akoholizmu koje pak, svojom energetsko-hemijskim sagorevanjem i učinkom kristalizuju krucijalne momente knjige koji se množe srazmerno čašicama, izgleda, omiljenog joj viskija, i konačnom, gotovo operativnom zahvatu, definitivnom opisu raščlanjivanja / rastajanja od te užasne kožne bolesti, rekao bih a naizgled preko potrebne kategotije ljudi (jesu li?), poznate kao pravi ili samo prijatelji, kojima je, stiče se utisak i posvećena knjiga tj. govori o njima, kroz razne periode njihovog odrastanja, životnog doba i delovanja; i o ponovnom saznanju da nas baš ti ljudi kojima smo omogućili da nam duhovno i fizički najbliže priđu, kojima smo to dopustili ili su oni bili dovoljno lukavi pa im je uspelo da nas nasamare - najjače udarce zadaju. Oni, dakle udarci, bole najjače. Provereno. Knjiga je, takođe, svedočanstvo, zapis i dokument o najneverovatnijim ali i najobičnijim, gotovo svakodnevnim lošim ljudskim navikama, manama i pervertima koje redovno upražnjava cela populacija a to krije. I argument je. Neoboriv. Veliko predstavljanje jeste veliko razotkrivanje ljudi i njihovih malih života ali i dokaz da ova zemlja, kako god da se zvala, nije zaslužila autore poput ovde pomenute književnice. Niti će ikada. Milan B. Popović
© Kontra Magazin, sva prava zadržana, svako neovlašćeno kopiranje i reprodukcija nisu dozvoljeni bez dozvole autora i redakcije Kontra Magazina
Sve recenziije su lično mišljenje autora teksta i treba ih shvatiti tako, kao lično mišljenje. Autorski tekstovi ne odražavaju stav redakcije.
|
