 Tuxedomoon u Beogradu, ponovo... između kolonada velike sale SKCa, oko osam stotina posetilaca željno isčekuje početak nastupa. Konačno se pojavljuju, temperatura raste... Levo je Steven Brown, klavir, saksofon i klarinet koji neprimetno preuzimaju kontrolu nad vašim emocijama. Odmah pored, kao podrška, je Luc van Lieshout i lelujavi zvuci trube i usne harmonike. Steven je sasvim u elementu, improvizuje dok peva, u tekstove ubacuje reči na španskom... Potpuno opušteno i nonšalantno, trubadur našeg doba.
Na suprotnoj strani stoji Blaine Reininger kao svojevrstan konferansje čitavog događaja. Duhovit, sa čuvenom cigarom u ruci, sa distorziranom gitarom... Ipak, violina je njegovo najjače oružje, njen zvuk se kreće od nežnog i atmosferičnog do potpuno dramatičnog i nervoznog. Između, poput jednog od okolnih stubova stoji Peter Principle i kao kakav čovek iz senke, drži stvari pod kontrolom. Tek posle šeste pesme primećujem da ovog puta nema ritam mašine. Nije ni potrebna. Principleov bas sve vreme odzvanja i pulsira, kao da dopire iz utrobe zemlje. Taj prepoznatljivi zvuk ne samo da je sam po sebi neponovljiv već predstavlja i izvršnu metaforu koja upotpunjuje identitet čitavog benda. Iza je platno i video radovi za koje je zadužen George Kakanakis. Slike i prizori nežno, poput izmaglice, prekrivaju zvučni ugođaj. Kako koncert odmiče ređaju se pesme sa novog albuma, tempo varira, od energične 'Luther Blissett' do melanholične 'Annuncialto'. Nova kompozicija 'Tryptich' je apsolutno fantastična i ujedno nagoveštaj novog albuma. Kabaretski momenti u 'Diario di un egoista' podižu atmosferu koja kulminira sa 'Desire'. Ređaju se stari hitovi poput 'Loneliness' i 'Dark Companion'. Posebno iznenađenje je 'This Beast'. Sve pesme su evoluirale i zvuče bolje nego na albumima, koliko god to neverovatno zvučalo. Publika peva sa Stevenom: 'Colors, colors everywhere' u 'A Home Away'. A na prvom bisu - 'Some Guys', pesma zbog koje sam i zavoleo muziku ovog benda, nikad lepše odsvirana, uz najbolji video rad Georga Kakanakisa koji smo imali prilike da vidimo te večeri. Usledila je i 'Courante Marocaine' za skakanje i plesanje, a potom, za kraj introspektivna 'Again' i Mr. Reininger za klavirom. Moglo bi se dugo pisati o Tuxedomoon muzici i svim žanrovima koji su u njoj objedinjeni ali za tim jednostavno nema potrebe. Članovi ovog beda su definitivno izvrsni muzičari, međutim njihovi nastupi su nešto više od toga. To je jedno audio-vizuelno putovanje kroz najsuptilnija osećanja, koje svakog slušaoca približava samom sebi. Bar korak bliže. A to je i jeste jedan od glavnih ciljeva umetnosti otkad ona postoji. Miladin Miletić |
