|
 Ako pod ditirambom Ničeovog “ja ne zelim ništa“ prizovemo najvećeg revizionistu Frojdove misli Zak Lakana setićemo se i njegovog suda o pacijentima obolelim od anoreksije. Za anoreksiju Lakan će reći da pacijent oboleo od ovog simptoma žali da ne jedući ništa pojede samo ništavilo. Uživanje u Coca – Coli, za lakanovskog psihoanalitičara Slavoja Zizeka, je uživanje u ničemu u prividu nečega. Gužvajući ništavilo, “ lica s prozirnom maskom “ zagledan u nagomilane konzerve Campbell supe i Coca – Cole Endi Vorhol uzima tampon Johnson & Johnson, potapa ga u alkohol i maže bubuljice, ne razmišljajući ni o čemu, jer kako kaže – ništa je u modi.
I stil. Konačno, ništa je protivteza pustoši. Vorhol nije američki san potražio u beskrajnom prostoru metafizike kontinenta, već u praznoj konzervi Coca – Cole gde ga je i zatvorio i ostavio da zauvek zveči svojom turobnom prazninom. Izašavši iz Vorholove fabrike, hodajući divljom stranom istog sna Lu Rid je obrnuo u bojama perverzije, Kantovu maksimu naopačke i dobio je zvezdano nebo pod svojim nogama i Lori Anderson kao večnu muzu i nikad usahlu inspiraciju. U postmoderni umetnost može biti svašta, a umetnik može biti svako, te svaki otpadak funkcioniše kao umetničko delo, iz čega sledi da svako umetničko delo funkcioniše kao otpadak. Igrajući se takvim svetom i sa sobom, u neprestanom dosluhu sa Kejdzovom promenom paradigme, prema kojoj je subjekt posledica dela, a delo vise nije posledica subjekta umetnosti, hiperautentična Lori Anderson je umetnik kao simptom kroz koji društvo pokazuje svoju moć, svoju zelju i cenzuru želje. Brišući granice izmedju umetnosti i života Lori Anderson na javnoj sceni spektakla i medijske distribucije preobrazava rok koncert u umetnicku manipulaciju, a rok muziku u skulpturu umetnosti u dubini primera iz 1988. godine kada je održala koncert na artičkoj santi leda, koji je trajao dok se led ispod nje nije otopio. U postmodernističkom maniru Andersonova prekida lanac značenja stvarajući puninu vrcavih suprotnosti fragmentiranih u niz zasebnih mikrosvetova. Uronjena u samu predstavu, u srce fenomena percepcije- trenutak, Lori Anderson u čudesnoj igri sa realnošću, satire sve jednolike istine zabasurujuci konstruisani smisao ionako već raspršen u artističkom plamenu koji seče samog sebe u žudnji za sopstvenom lepotom. Bez interpretacije i bez objašnjenja. Decentrirajući fiksno mesto identiteta Lori Anderson rasparčava predstavu o sebi, prolazeći kroz razne krugove stvaralastva od postmodernističkih teritorija naseljenih rasklimatanim subjektima do planeta bez ljudi, sa ženama bez seksualnosti, bez polnosti, ženama koji su tragovi mehaničkog, simulacijskog sajborg sveta stvorenog u poetickoj tradiciji umetnički joj srodne Sindi Serman. Rasecajući sivi pejzaž izgrizenog smisla Lori kombinuje grumenje pop-roka, dzeza, gospel tradicije sa novom teritorijom neistrazenih zvukova., stvarajuci u zgcenim magnovenjima male zvucne slike neukrotive sustine I nepomucene lepote. Hi – Tech svestenica I pop – ikona poznog 20. veka u Beograd na otvaranje BELEF-a je donela duh njujorskog megalopolisa, cineci od atmnosfericno isisane sale Doma Sindikata prelepu oazu za kolektvinu terapiju mekim bitovima rezecim sinkopama. U formi trija, u pratnji jos dvoje violinista Lori je u duhu naslova koncerta “ Songs And Stories “ zainteresovana za pripovedanje prica bliskih njenoj ranoj fazi iz dela United States. Njenoj kicii osude ne izmicu vojna I mas-medijska regrutacija mladih Amerikanaca, a koncert otpocinje citajuci dleova iz Toilove knjige u kontekstu nekontekstualnog, pletuci mrezu u koju su zapleteni ljudi, mediji, visoka tehnologija I usamljenost, mrezu u kojoj je svako znacenje ograniceno kontekstom, ali je sam kontekst neogranicen. Lutajuci u svetu simulakruma Lori posmatra iscrpljene sumorne emocionalne pervertiranosti skrivene pod plastom iluzije simulirane ljubavi iz iskrivljene psiholoske vizure, ocrtavajuci pred pretecom istinom ambalaze I bilborda svet zatrpan informacijama, a lisen komunikacije. Za ovo su najbolje svedocanstvo stihovi teme Lost Art of Conversation. Dok izujedane reci iscurelog znacenja dekorisu kasu rusevina prizivajuci Niceovu sentencu - kad zuris u ambis, ambis zuri u tebe, platnom se prolama zamrznuti snimak divivskog oblakodera kao maligne izrasline na urbanom tkivu jednog pohabanog sveta, zagledanog u sopstveni nestanak. Metalna oluja Tesline sabljaste svesti usmerena na kvantnom hologramu I tamnoj materiji, naseljena u art bicu Andersonove obelezava veliko finale ovog multimedijalnog performansa. Umetnica sagledava jednu od najvecih umnih laboratorija u istoriji kao vizionara koji je uvek zeleo da ide dalje , cak preko naizmenicne struje nalik Ajnstajnu koji je odbacio kvantnu teoriju zalazuci se za determinizam umesto sholastike. Za vreme trajanja koncerta Lori Anderson oseticete se kao protagonista u filmovima dejvida Linca, u svetu iscezlog porekla nasukani na nepoznatu geografiju vlastitog zivota, zagledani u skulpturu sopstvene odsutnosti. Lori Anderson je kako antropoloskinja koja vam otkriva nove, prijateljske, ali I strane I nepoznate realme. Po završetku koncerta Lori Anderson svaki silazak u dubinu tegobne realnosti deluje kao budjenje iz najlepseg sna. Na krajućutanje je jedini pravi istinski umetnički jezik. Rastko Ivanović |
