Nine Inch Nails | Year Zero | Umetnost pružanja otpora
subota, 16 juni 2007
Još od '89. i njihovog prvog albuma ''Pretty Hate Machine'', Nine Inch Nails kroz svoj prepoznatljiv zvuk šalju jasne poruke svojstvene svim buntovničkim muzičkim pravcima. Iako atmosfera koja se vezuje za Nine Inch Nails ne može baš često da se dovede u vezu sa bilo kakvim sirovim razmišljanjima, apsolutno je jasno da je poenta njihovog (ko)mešanja između apstraktnih, neopipljivih i na momente izrazito autističnih i s druge strane konkretnih, jasnih i buntovničkih emocija upravo ono što je svaki glasni pravac u modernoj muzici poprilično izgubio – stav.Možda to zvuči veoma otrcano, ali novi album NIN-a nam donosi poput prošlog pregršt tog stava koji nedostaje. Već nakon prve pesme, instrumentala, ''Hyperpower!'' se oseća osveženje. Stav koji je u pregršti glam i emo bendova u gitarskoj muzici poprilično zaboravljen. Analogija se može potražiti u hip hop muzici, gde pojavom MC-eva koji repuju o novcu, kolima i tome slično prvobitna priča o kulturi gubi smisao.
Trent Reznor, lider i jedini stalni član sastava Nine Inch Nails, verovatno zbog te činjenice odlazi korak (ili više) dalje od prošlog albuma ''With Teeth''. Obilje elektronike, mnogo više nego što je bilo koji fan ovog sastava navikao, usporen tempo i konstantni osećaj tenzije krase album ''Year Zero''. Šesnaest pesama koje nose veoma sličnu emociju mogu na momente da odvuku pažnju, međutim ko se odluči da pruži šansu i izdrži da pažljivo odsluša ceo album na drugoj strani veoma mračnog tunela videće svetlo koje podstiče na snažno razmišljanje. Stvarno, po drugi put, činjenice vezane za Year Zero zvuče veoma otrcano i izlizano, ali s obzirom da nam ovu priča Trent Reznor čiji je rad i na drugim velikim muzičkim projektima više nego zavidan i uspešan (sem kada je u pitanju solo album Zacha De La Roche), sigurno je da je ovaj album poziv u prošlost kako bi se izvukla pouka za budućnost s obzirom na trenutno zasićenje u svetskoj muzičkoj industriji. ''Year Zero'' poput Hičkokovih filmova nema zaoukruženu priču. Baš kad naiđete na pesmu ''Another Version Of Truth' od koje po naslovu očekujete da će razrešiti pomenutu tenziju nekakvim praskom, dobijate gomilu ambijentalnih zvukova iskombinovanim sa atmosferičnim ehom klavira. Kao da se prasak već desio. Na kraju vas čeka ravnodušna završnica u pesmi ''Zero-Sum''. Kao da sve ide unazad.
'Year Zero'' definitivno nije za svačije uho. Za nešto ovako je potrebna dobra priprema i volja za razmišljanje. Bez toga nemojte se truditi da nabavite ovaj album.
Još od '89. i njihovog prvog albuma ''Pretty Hate Machine'', Nine Inch Nails kroz svoj prepoznatljiv zvuk šalju jasne poruke svojstvene svim buntovničkim muzičkim pravcima. Iako atmosfera koja se vezuje za Nine Inch Nails ne može baš često da se dovede u vezu sa bilo kakvim sirovim razmišljanjima, apsolutno je jasno da je poenta njihovog (ko)mešanja između apstraktnih, neopipljivih i na momente izrazito autističnih i s druge strane konkretnih, jasnih i buntovničkih emocija upravo ono što je svaki glasni pravac u modernoj muzici poprilično izgubio – stav.
