Red Hot Chili Peppers, Green Fest, 26. jun, Indjija
subota, 30 juni 2007
RHCP u Inđiji, euforija, neverica, muk. Najzad je došao i taj dan. U centru Inđije me je dočekao nekakav sumanuti balkanski melanž nekakvog tehno-rok-pušenja, nečeg što se valjda zove Bjelo..hm..nešto i tehno damara, sve zajedno reflektujući neopozivu činjenicu i posle Tita Brega i posle Slobe Brega i posle Brege Brega.
Ispred same Arene u Velikom Carstvu Ničega prostire se Prazno Mesto Mrtvih Znakova! Pogrešno strukturisane mape, znakovi za pres akreditacije koji upućuju pravo na parking, poslednje susretanje za nigde. Ko se snađe snašao se.
Nakon zagrevanja uz regionalne zvezde i zvezdice, pljus Kasabian, na bini manjoj od Čoline, najzad su se pojavili i Pepersi sa skoro 60 minuta zakašnjenja.
Evidentno je od prvog takta „Cant Stop“ da je ukradeni gitarski zlatnik zamenjen proždirućim fluorescentnim blještavilom, a zvuk vatrenog sunca izuvijan zracima pank-fank bestidnosti prektiven skupocenim dekorom mehaničke preciznosti. Vanserijska izvođačka sposobnost Flea, Frušiantea, Entonija i Čada bespogovorno fascinira, ali lišeni elementarne rokenrol aksiomatike – širokog emotivnog zanosa, oštrine, mistične evokacije i seksualne aluzivnosti sa sve Entonijem koji nije obnažio torzo, Pepersi deluju tako da kada bi i pogrešili neki ton oni bi to uradili proračunato.
Flijev bas kao srebrni nož seče čokoladne harmonije vozajući nas od „Scar Tissue“ preko „Snow“, „Ready Made“, „Dont Forget Me“ do „Californication“ i „By The Way“, ali umesto plovidbe na oblaku emocija, zapušeni porođajni kanal improvizacije ne otkriva nove puteve, već nas vodi po davno utabanim stazama, čineći od RHCP vrhunski egzemplar dogmatske mumifikacije novog rokenrol akademizma.
Nakon 70-ak minuta i jednog bisa sa jednom odsviranom pesmom – „Give It Away“, Pepersi su završili svoje. Kalifornijska ljubav izvrnute utrobe sa Kalifornija ovo, Kalifornija ono (da li su Californication, Danny California i By The Way jedna te ista pesma in vivo!?) je okončana.
Razveseljena, raznjihana masa sačinjena i od omladinki sa i bez bikinija, kao i od nekih koji su spavali u Inđiji noć pre, jer su željno iščekivali koncert, sada je svoje ljubimce, koji su ih uskratili i za „Under The Bridge“ ispratili salvama zvižduka. Razočarenje je zauzelo mesto euforiji.
Čim je po završetku koncerta prva munja rasekla nebo nad Inđijom sve je stalo. Inđija je pukla na sve strane. Automobili zarobljeni na prakingu četiri sata, zamrznuti autobusi, pijani, bahati redari koji okolo bacaju konzerve, mahniti radnici obezbeđenja koji vežbaju nokaut na jadnoj devojci i novinaru, policija koja se pojavljuje u pola četiri ujutro da uravnoteži stvari na putu... i sećanje na utisak večeri – Frušiante koji svira „S.O.S“ grupe ABBA – valjda zato što mu nije bilo dobro, kako smo saznali kasnije.
Da, i 75 kao 35 minuta. Epski horor, organizaciona havarija, pljačka i otimačina. Užas!
Početnu euforiju smenila je neverica na kraju.
I dok je sunce nakon kiše obasjavalo Inđiju, Pepersi su već uredno radili jogu pripremajući se za naredni koncert, a neki su se još uvek iz Inđije vraćali svojim kućama.
U istočnjačkoj religiji, bramanizmu, onaj ko zgreši ponovo će se roditi, ali na daleko nižem stupnju, kao buba, žaba ili neki drugi ljigavac. Srbije je za života umrla, izgubila je identitete koje je imala, pa mora da stvori novi. Ali sigurno ne tako što će jašući na truloj kobili da se sudara sa debelim zidovima stvarnosti pokušavajući da po svaku cenu organizuje koncerte na njivama predviđenim za sađenje kukuruza.
RHCP u Inđiji, euforija, neverica, muk. Najzad je došao i taj dan. U centru Inđije me je dočekao nekakav sumanuti balkanski melanž nekakvog tehno-rok-pušenja, nečeg što se valjda zove Bjelo..hm..nešto i tehno damara, sve zajedno reflektujući neopozivu činjenicu i posle Tita Brega i posle Slobe Brega i posle Brege Brega.
