 "Ja sam mašta, bajka koja se sebi vraća". Onda kada mašta prestane da proizvodi istinsku umetnost nastaje konceptualna umetnost. Ta vrsta umetnosti nije uvek promašaj, ali se uglavnom pokazuje kao konfuzna ili bespredmetna. Konceptualna knjiženvnost se kod nas uglavnom zasniva na svakodnevnim pričama bez ikakve poente ili na kombinacijama teksta i fotografije. Pre nekog vremena se kod nas pojavila zbirka poezije objavljena u obliku novina, Ja ime.
Ja Ime nije prava poezija, u formalnom smislu. To su više zapisana razmišljanja, osećanja, to je jedna 'riznica mudrosti' prepuna saveta za ispravan život. Ova riznica mudrosti nosi u sebi određeni emotivni ton prave poezije. Međutim, dosta pesama su ofunaci klišei. Autor, Miroslav Mandić je ovo delo posvetio Milomiru Mandiću i «svima onima koji su izvršili samoubistvo da bi drugi živeli, svima onima koji se neće ubiti, ubijajući sebe i druge». Dakle, u samoj posveti stoji najava za sadržaj pesama, njihova suština. To su pesme o smislu života. Njihova glavna crta je iskrenost, a nastale su kao rezultat iskustva i posmatranja realnosti. Pesme imaju drugačiju koncepciju od standardne poezije: svaka reč počinje jednim glagolom, a onda se u zadnjoj strofi pesnik poistoveti sa tim glagolom što uglavnom predstavlja neki njegov lični doživljaj («Ja sam predlog, svakog jutra umijem lice da bih ceo dan živeo poeziju jer njeno srce hoće da se ja preobrazim»). Svaka pesma pisana je jedan dan i tako prate jedan život, jedne misli koje se ponavljaju sveke godine ili se više nikad neće ponoviti. Po shvatanju autora život se sastoji u zaboravljanju, životu radi života i svega onoga što nam je kao ljudima dato; on propoveda ljubav prema ljudskom rodu, opeva ljudsku fizičku savršenost. U takvom shvatanju čoveka imlicitno je prožeta ona stara vera u Boga, nastala pre crkve, da je čovek biće za sebe, gospodar svega. On kao takav treba da iskoristi svoju prednost nad ostalim živim svetom, radi sopstvene i tuđe sreće. Tako pesnik sam sebe naziva. Detetom Božjim, Pesnikom svemira, Umetnikom duše, Plesačem jednog jedinog tela. Poezija jeste zaista jedini književni rod koji se ne može ikako ograničiti. Zato je i Miroslav mandić odlučio da uroni u svet umetnosti kao beskonačnu ljudsku tvorevinu; smatra da je sve univerzalnog karaktera i ništa konkretno. Vesna Radman © Kontra
|
