 Tajni dnevnik A. S. Puškina, pisan od 1836. do 1837. godine nije neko izmišljeno delo, kako se misli, pošto se skoro pojavilo u knjižarama. To je dešifrovan rukopis slavnog umetnika, nađen u Rusiji osamdesetih godina XX veka.
Puškin se ovde ne bavi svojom imaginativnom svešću niti događajima iz života, koji mogu biti zanimljivi čitaocu. Samo delo je predstava umetničke psihe u suprotnosti sa životinjskim nagonima, koji balansirju sa fiktivnim svetom. Ovaj tekst neće se baviti kritičkom analizom samog dela, zato što se ono ne može analizirati. Može se analizirati jedino Puškinova ličnost, ali to ne bi trebalo da bude predmet poučavanja jednog ljubitelja književnosti. Postupak izdavanja nečijeg šifrovanog dnevnika sam po sebi je loš. Cilj je dakle da se prodre u ljudsku intimu i da se ona komentariše. To je normalno za one koji žele da se osećaju većim od ostalih, pa i od Puškina. Ovo delo može imati takav efekat, jer pretenduje da ruši iluzije, a neke iluzije treba da ostanu iluzije. Istina o pesniku treba da bude istina koju nam on nudi svojim umetničkim delom. U svom Tajnom dnevniku, Puškin i dalje stoji iznad običnih ljudi, jer je prikazao ljudsku istinu koje se svi stidimo. Iako knjigom preovladava ta požudna, mračna strana ljudskog tela i duše, to je ono što svi posedujemo. Međutim, samo fikcija, samo Onjegin može da egzistira u našem svetu posle propasti čula. Negativne reakcije su dokaz nerazumevanja; onaj koji posle čitanja dnevnika doživi Puškina kao ružnog taj ne treba da se deklariše kao ikakav razumevalac umetniosti. Bez obzira na sve pokušaje da se jedan pesnik obezvredi, Puškin će uvek živeti kao jedan od najvećih genija u istoriji književnosti.
Vesna Radman © Kontra |
