 Rasprava o poeziji počela je još u antici i od tada su nastajale teorije poezije; već vekovima se raspravlja o samom pesniku i načinu na koji se njegovo delo treba tumačiti. Poezija je najveća umetnost reči i njena suština se nikad ne može objektivno razmatrati. Pesnik je biće zadahnuto Muzom, on je božanstvo koje misao, sliku i muziku spaja u jedinstvenu celinu.
Šuica u svojoj zbirci poezije Sunce prska crno izražava misao o sebi kao o posebnoj osobi, ali ta njena posebnost nema veze sa njenim stvaranjem. Milica Šuica je odlučila da u svoju umetnost unese novinu, i to stilsku novinu, mešanjem tradicionalnog (metrički određenog) stiha sa slobodnim. Njene pesme spajaju modernu misao sa tradicionalnom simbolikom; bave se previše viđenim problemom položaja čoveka u modernom društvu. Pored toga, pesniknja unosi preterani broj biografskih podataka, verovatno u želji da se njeno delo tumači sa stanovišta njene ličnosti. Međutim, ova mlada i neupućena 'umetnica' očigledno ne zna da je biografski metod u proučavanju književnosti odbačen još u XIX veku. Unošenje ličnih elemenata se sa druge strane može tumačiti sa stanovišta pesničkog «ja», kakvo npr. poseduje moderna poezija. Takođe Gospođica Šuica poseduje asocijativno nizanje slika karakteristično za modernu i postmodernu književnost. Međutim, za razliku od ovih pravaca, Šuicine pesme nemaju dubinu, naprotiv potpuno su prazne. Pored toga vidi se uticaj moderne, čak i preuzimanje pesničkih slika Alena Ginzberga i Đžima Morisona, ali na potpuno konfuzan način. To pokazuje ne samo neoriginalnost, već i nerazumevanje pesnika koji se kopiraju. Nabacane misli koje treba da deluju uzvišeno čine njene reči glupim, a njen stih nezgrapnim. Pozija propada! Vesna Radman © Kontra |
