Ko god da je doveo Muse u Beograd žestoko je pogrešio jer posle ovog koncerta ništa više neće biti isto, a teško će biti odgovoriti zahtevu publike za sličnim koncertom. Menja se sve, naša percepcija benda, zvuka, sviranja, koncertnog prostora, koncertne produkcije. Ako je iko mislio da su brojne nagrade za najbolji živi nastup koje je bend osvojio samo deo marketinške kampanje mogao je da se u nedelju, 7. oktobra, uveri u suprotno.Muse jesu jedna od najvećih koncertnih atrakcija na svetu i to rade punog srca, sa mnogo energije, talenta i bez velike pompe. Bez mnogo reči i analiza ovo je koncert koji će obeležiti ovu koncertnu sezonu. Na krajnje svedenoj bini, gotovo bez scenografije, sa vrhunskom rasvetom i zvukom, Muse postavljaju standarde kojima retko ko može da se približi. I scena, i bina i rasveta na kraju nisu bitni (iako je publika u Rumunija imala mnogo zanimljiviju scenografiju za koju je Beograd ostao uskraćen), bitno je muziciranje tri prijatelja, neverovatan talenat i zavidno sviračko umeće koje su Matthew Bellamy, Chris Wolstenholme i Dominic Howard prikazali u Beogradu. Ne štedeći se, gotovo bez predaha menjanji su instrumenti, sa gitare se prelazilo na klavir, svira se žestok rock’n’roll pa zatim klasika, publika se posle sat i dvadesetpet minuta ostavlja u transu. Nismo mogli ni da tražimo, ni da očekujemo ništa više. Savršen trenutak u istoriji domaće koncertne produkcije gde će ime sastava Muse stajati podvučeno zajedno sa koncertima Placebo, Rolling Stones, Duran Duran i Jamiroquai.
Odlično, savršeno, zastrašujuće. Our hopes and expectations, Black holes and revelations!
Ko god da je doveo Muse u 
