Čast da otvore ovogodišnji Dis-patch festival pripala je Ivanu Pavlovu i Richardu Cartieru, a beogradska publika imala je priliku da prva u Evropi vidi njihov projekat Chessmachine. Ovaj performans zamišljen je kao parodija na meč dvojice šahovskih velemajstora pri čemu umesto table ispred učesnika stoje laptopovi pa je partija zapravo dvoboj dvojice muzičara.
Grubi obrisi toka ovog meča (šahovske figure predstavljene su identičnim kvadratima) projektovani su preko fotomikrografija različitih tkiva koje se konstantno prelivaju i poprimaju boju aktera koji je na potezu. Šahovska partija dve suprostavljene boje, crvene i plave, preko žive materije nas udaljava od prvobitnih političkih konotacija koje ovaj rad nosi (jedan od aktera je Rus, drugi Amerikanac) i upućuje da inspiraciju za ovaj rad tražimo na drugom mestu, npr. u tekstovima K.G. Junga ali na kraju, ipak, ostaje utisak da je cela ideja nedovoljno razradjena, te da je partija mogla i kraće da traje. Treba pomenuti i duhovitu teatralnost dvojice "šahista" koja je malo razbijala monotoniju, mada je očito da je uzor bio pre Christopher Lambert nego Bobby Fischer.
U nastavku večeri videli smo i nastup Tine Frank i Floriana Heckera. Heckerov veoma tvrdi elektronski noise bio je praćen "ratom" geometrijskih figura. Shizofreno smenjivanje i pulsiranje boja osnovnog spektra, svakako deluje na posmatrača, izaziva osećaj klaustrofobije i napetosti i daleko od toga da ostavlja ravnodušnim ali čini mi se da je Heckerov nastup mogao da nosi malo širi spektar emocija. Ovako, izgleda mi da se njime mogu oduševiti samo slušaoci koji akcenat bacaju na sam čin i veštinu produkcije zvuka. Meni to, nekako, nije dovoljno.
MUTANT DISCO
Drugo veče festivala otvorile su domaće snage-dvojac A/V, a nakon njih nastupio je Fernando Corona, poznatiji kao Murcof, sa svojim novim projektom Terrestre. Ovaj nastup je svakako jedan od najboljih koncertnih dogadjaja u 2005. i s punim pravom se može nazvati esencijalnim. Terrestre odlikuju minimalni tehno bitovi, povremeno prekidani uplivima nu duba i u potpunosti obojeni plesnim motivima meksičkog tradicionalnog zvuka, što je samo po sebi dovoljno da zaintrigira. Ipak, lakoća kojom Corona objedinjuje sve ove različitosti u jedinstven zvučni kolaž i atmosfera kojom ovo delo odiše, zaista oduzimaju dah. Naročito je snažan finalni deo, sa hipnotičkim ritmovima koji nose prizvuk plemenskog rituala i prava je šteta što ovo zvučno putovanje nije trajalo malo duže. Nakon Sutekha, čiji je nastup pre dve godine bio daleko ubedljiviji, nastupio je i My Robot Friend, atrakcija večeri.
Pravi americki zabavljač, okićen stotinama sijalica na kojima bi mu pozavidela svaka kineska tezga pred novogodišnje praznike bio je pravo osveženje nakon poplave artističkih pretenzija u prethodna četiri Dis-patcha. Solidan electro-pop začinjen je političkim prozivkama, seksualnim konotacijama i pirotehnikom, a humor kao da je pozajmljen iz "Trke Kenonbol". Sve u svemu, maksimalno ironican, My Robot Friend je opravdao očekivanja, što se za Electronicat ne bi moglo reći. Nekako me je podsetio na Alana Vegu na plesnom podijumu, a jedan Suicide je ipak, više nego dovoljan.
Post POP
Poslednji dan Dis Patch festivala nosio je naziv Post Pop i verovatno je trebalo da predstavlja logički nastavak prethodnih večeri, povratak korenima, muzici kakva ona treba da bude, iskrena, otvorena i direktna bez previše potrebe da se poistovećuejmo sa autorom i pitamo pitanja na koja nema odgovora.
Rex je pun, ljudi stoje i ljudi sede, sve je nekako neobično. Neobično za Beograd, ne oseća se nikakva napetost. Nalazimo svoje mesto negde na početku sale i osluškujemo, muzika je tu negde ali do nas dopire jako bled i neubedljiv, na trenutke pomalo apokaliptičan zvuk gitare zamaskirane efektima. Odlučujemo da pridjemo bliže ne bi li uhvatili par fotografija, prilazimo bini i u tom trenutku shvatam svu težinu muzike koja mi je pre par trenutaka izgledala tako daleko. Gledam u momka koji se predstavlja kao WOO kako kleči na bini okružen efektima, semplerom sa gitarom i gudalom, ceo prizor je i previše iskren a muzika ubitačno melanholična. Energija koju WOO generiše ispunjava salu Rexa, i ceo prizor se iz pomalo nadrealnog stavlja u okvire jedne priče koja nas je sve zaokupila i koju svi trentuno živimo. Neko mi preko ramena dobacuje "momak je iskren", odvraćam samo klimanjem glave, ne želim da propustim ni jedan delić onoga šta se dešava na bini.
Kraj je propraćen aplauzom koji kao da je neprimeren samom izvodjaču, činilo se kao da je samo prisustvo bilo dovoljno, aplauz je previše.
Niobe pokazuje sklad koji sam glas može da unese u neveovatno disharmoničnu elektronsku pozadinu pretvarajući sve u muziku za ples, i za mene do sada neshvatljivu fasciniranost nemačkih umetnika Brazilom, možda zbog fudbala, možda zbog savsene klime i prelepih žena. Melodije su na trenutke užasno teške i napadne, ali glas ih svojom britkoćom vrlo lako kroti i stavlja u drugi plan, osećaju se utisci hip hopa, Portishead- a, Anthea-e.
Nemogu reći da sam impresioniran ali zadovoljan svakako jesam.
Odsutstvo emocija na dosadašnjim večerima, ili njihovo vešto maskiranje minimalističkim audio trenucima okrenutim apsolutnoj ogoljenosti od detalja nije više moglo da se toleriše, a to je potvrdio i nastup TUNNG-a koji je svima u sali ponudio sve ono što nam je bilo uskraćeno na tacni. I svi smo pohitali da uzememo što više, znajući da se ovakvi trenuci apsolutne iskrenosti izmedju publike i umetnika retki, ako ne i nepostojeći.
Dve akustične gitare i sempler predvodila su tri čoveka i dve biljke koje su stajale u ime članova koji nisu mogli da budu tu sa nama.
Klimaks nastupa je verovatno bio fantastičan cover Pioneers, Bloc Party–ja.
Mislim da niko nije bio spreman na ono što se te večeri desilo za vreme nastupa TUNNG–a, posle silnih elektronskih poigravanja i beskrajnih lavirinata napokon samo došli do kraja tunela i vidimo svetlo. TUNNG poseduje onu staru, skoro iskonsku iskričavost koju su nekada nosili Simon i Garfunkel i svi u publici to osećamo.
Skoro nisam video takvu skromnost koja je krasile izvodjače ove večeri, ove noci u Rexu sve se podredilo onom iskonskom u muzici, osećaju koji je tako očigledan , emociji kojoj nije potrebno tumačenje niti poznavanje bilo kog muzičkog pravca. Vratili smo se na sam početak, daleko od komplikovanog sveta u kojem živimo.
Caribou
Početak oktobra je već postao tradicionalno vreme za Dis-patch festival, a ovogodišnje izdanje je predstavljeno 30. septembra u beogradskom Domu omladine. Dogadjaj je otvorio Tony Morley, vlasnik čuvene engleske etikete Leaf, poznate po imenima kao što su Manitoba, Susumu Yokota, Murcof, kao i najnoviji Efterklang. Dvočasovni dj set kretao se izmedju apstraktnog elektronskog zvuka i electro-funk momenata, a highlight svakako Bjork i A Certain Ratio. Možda mala zamerka je potpuno odsustvo mixa. Negde oko ponoći nastupili su zvezde večeri-sastav Caribou. Dan Snaith aka Manitoba, beogradskoj publici poznat po svojim live nastupima iz 2002. godine, predstavio je svoj novi projekat. Snaith, jedan od pulena Leaf Label, bio je primoran da se odrekne naziva Manitoba, i osmisli nov bend koji osim njega čine jos dvojica multi-instrumentalista. Dva seta bubnjeva, gitara, akustična gitara, ksilofon, klavijature-sve to je tek deo arsenala instrumenata koje tri člana Caribou-a koriste. Kroz neverovatno iskren i energičan nastup mogli smo da vidimo dekonstrukciju i rekonstrukciju zvuka koji mnogi nazivaju post-rockom. Zavodljive pop melodije, bučna iskakanja, i još puno predivnih momenata praćenih videom koji neodoljivo podseća na atmosferu američkih pop bendova poput Pavement i Lemonheads... Mogli bismo još dugo da nabrajamo ali muziku sastava Caribou zaista je teško ovako opisivati. Čini mi se da se ovde nazire nastavak puta koji već godinama krče autori poput Davida Grubbsa, Davida Pajoa i Jima O'Rourkea. Kažem nastavak, jer sa Danom Snaithom kraj se ne nazire, a od njegovog benda može se još puno toga očekivati. Nakon dva sata kolektivne ekstaze, nastupio je i Philippe Petit aka dj_ip, vlasnik etikete Bip-Hop. Njegov eklektičan i na momente duhovit dj set bio je, treba pomenuti, kao i Morleyev, praćen video nastupom zrenjaninskog umetnika Darka Arsića. Nažalost, beogradska publika kao da nije imala strpljenja za nastavak žurke, pa je dj_ip puštao ploče praznoj sali. No coment.
Sve u svemu promo-žurka je opravdala očekivanja. Nadamo se da ćemo to reći i za ceo festival.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
