 Dugo očekivana autobiografija Bod Dilana Hronike konačno se pojavila na našem jeziku. To je samo prvi od tri dela, medjutim, druga dva nisu još uvek ni napisana. Postavlja se pitanje zašto je Dilan svoju autobiografiju nazvao Hronike. Hronika kao književna vrsta predstavlja zapis jednog vremena, neki njegov dokument.
Ovo delo jeste autobiografija, ali ne u klasičnom smislu. Ono je pre svega opis vremena posmatran kroz oči jednog umetnika koji je i sam deo tog vremena i te kulture. Raspon vremena u delu prilično je veliki, obuhvata nekih 20-30 godina. Međutim, najveći akcenat je na periodu '60. i '70. godina, na njegovim počecima, na njegovom životu i životu uopšte u Grinič Viliđžu. Čak i dok opisuje neko kasnije vreme, na primer '80, on pravi stalne aluzije na prošlost, upoređuje vremena. To je vrlo bitno za razumevanje ovog dela. Mi posmatramo kako se vremena menjaju, a samim tim i ljudi... Isto kao u pesmi The Times they are Changin, u kojoj je po meni, sadržana poetika Hronika : «And the first one now/Will later be last». Kad opisuje Grinič Viliđž, on najviše govori o ljudima sa kojima se družio, koji su ga promenili. Ljudi su bitni, ljudi su pokretači. Na svakoj stranici se nalazi mnoštvo imena i u tom smislu ovaj naslov Hronike ima smisla. Ljudi o kojima se govori su ili neko sa kim je sarađivao ili oni koji su izvršili uticaj na njega i njegovo delo. Zanimljivo je da stalno govori o književnosti, o nekim svojim impresijama povodom jednog umetničkog dela. Na jednom mestu čak eksplicitno kaže da je ceo jedan album posvetio Čehovu. Međutim, ono što postoji i na tim stranicama posvećenim slavnim piscima jeste vreme. Dakle, duh vremena u kojem čita klasičnu književnost jeste ono što pre svega gradi njegovu umetnost. Ovo je neka vrsta ispovesti jednog pesnika. Delo obiluje stavovima i emocijama. Neki ljudi će se možda razočarati, jer Dilan ne govori o svom ličnom životu, makar ne u velikoj meri; on više govori o svojim impresijama. Čitajući malo dublje, vidi se koliko je on utisnuo sebe. U svemu postoji neki lični pečat koji je dat na suptilniji način, što priliči i njegovoj muzici. Hronike su prozni način iskazivanja poezije. Njegov stil ovde je relativno jednostavan. Uopšte dok čitate knjigu, vi nemate osećaj da je čitate, nego da slušate samog Dilana. To je jedan dugačak monolog, prepun raznih asocijacija, aluzija, skakanja sa teme na temu. U tom smislu vidi se duboko ponovno doživljavanje prošlosti, što je, po meni, najlepše u delu. Ceo pristup pisanju je fantastičan. On sopstveni život posmatra sa stanovišta zrelosti, ali ga prikazuje na umetnički način. Dakle, on nam daje obilje informacija što o muzici, poeziji, o ljudima, emocijama, ali sve su to nekakav skup trenutaka, ali bitnih trenutaka koji su oblikovali njegovu umetničku svest. Vesna Radman © Kontra
|
