 Eto konačno! Posle silnih pretpostavki i nagađanja da li su Depeche Mode završili svoje, da li su Martin i Dejv u svađi, nisu u svađi; posle jednog solo albuma Deve-a Gahan-a, fanovi ovog benda, koji eto ima najviše fan klubova na svetu, ponovo imaju materijal za svoja okupljanja na raznim forumima, uživo ili naravno na koncertima.
Na albumu Playing The Angel ne možemo čuti ništa preterano novo i neočekivano od strane naizgled ne spojive skupine. Album koji se sa produkcijske strane veoma oslanja na njihov prethodni, Exciter, znači odlično, da ne kažem savršeno kakav je Exciter bio kad se pojavio. S druge strane muzički ovde se mogu čuti momenti sa mnogo albuma. Na sreću ljubitelja njihove muzike, to su momenti sa albuma koji upravo ovakvi ljudi vole. Znači Black Celebration, Music For The Mases...
Da li je sve ovo pomešano posledica toga što Depeche Mode zbog nesuglasica i nerazumevanja između članova benda, pa prikiriva nedostatak ideja ili je to ustvari odlično i Depeche Mode su ustvari našli svoj zvuk, ne može se precizno reći. To je verovatno nešto što će svaki slušalac određivati prema svojim afinitetima.
U svakom slučaju, kad budete ubacili disk ili pustili ovaj album iz svog omiljenog MP3 plejera pomislićete da je u pitanju zabuna i da ustvari slušate album Songs Of Faith And Devotion koju otvara numera I Feel You, ali to je samo na trenutak.  Slušate A Pain That I'm Used To. Skoro svaka sledeća pesma vuče na jednu (Dave Gahan) ili drugu (Martin L. Gore) stranu. Izlgleda da je »spoj nespojivog« ovog puta dosta labav. John The Revelator donosi pomešana osećanja devijantnog kantri prizvuka kakav zna da potrefi samo Dejv Gahan i electro momente Martina L. Gora. Dok ovo čitate, pomislićete: »Pa to je Depeche Mode«. Pa, jeste samo što »oba lidera« previše vuku na svoju stranu. Suffer Wall je totalno Martin L. Gore pesma i verovatno jedan od sledećih singlova, s obzirom da je jedna od kompromisnijih pesama. The Sinner In Me i malo promašena muzika za tekst pesme. O singlu Precious ste već sigurno izgradili mišljenje. Za one koji nisu slušali album treba napomenuti da se Precious mnogo razlikuje od ostatka albuma. Macro i Damaged People su numere gde peva Martin L. Gore; i po ko zna koji put pokazuje da je njegova muzika za veoma uzak krug ljudi. Isto bi bilo i sa pesmom I Want It All, ali naravno glas Dejva Gahana mnogo ublažuje mračnu i depresivnu notu ove pesme, a i dalje je jedna od depresivnijih od ovog benda uopšte. Pored Precious može se izdvojiti i pesma Lillian, što ne znači da je ista kao i prvi singl sa ovog albuma, već da dosta odskače od izuzetne (možda i manično) depresivne atmosfere albuma Playing The Angel. Definitivno nemojte slušati album ako ste u gradu i ako je »smiraj dana«! Na momente može da utiče na raspoloženje kao rani radovi Radiohead-a. Od ukusa će naravno zavisiti kome će se album svideti, a kome ne, ali jedno sigurno: Playing The Angel i dalje nosi materijal legendarnog benda. Vlada Jovanović |
