 Srebroljublje, očajanje u lenjosti, gnev, razvrat, gordost, neumerenost u jelu i piću, zavist predstavljaju okvirnu priču filma Sedam i po Miroslava Momčilovića. Radnja filma dešava se u novobeogradskim blokovima. Biblijski mit dobija svoju realizaciju u jednom određenom i specifičnom delu sveta.
Univerzalno je preneseno na pojedinačno. Pitanje je zašto je scenarista i reditelj odabrao baš Novi Beograd za realizaciju svog dela. U filmu su zastupjene skoro sve generacije, ali akcenat je na mladima. Mladi su ti koji su grešni. Oni su glavni nosioci zapleta, ali na neki groteskni način dobijaju pozitivnu konotaciju. Iako su priče same po sebi vrlo komične, one se završavaju tragično. Paradoks je u tome što mi, gledaoci da kraja nismo potpuno svesni te tragike. U tom mladom, a grešnom svetu nalazimo staru učiteljicu Milicu (koju tumači Mira Stupica) koja predstavlja jedini primer vrline. I ta vrlina na kraju umire... Ovo delo nema religijski karakter. Predstava mita o sedam smrtnih grehova ovde ne sadrži ni primesu ozbiljnosti Jovanovog Otkrovenja ili Danteove Božanstvene komedije. Tom temom bavio se i čuveni Bergman u filmu Sedmi pečat, koji je kao i Miroslav Momčilović svoje likove stavio u određeni istorijski i sociološki okvir. Mit o sedam smrtnih grehova, često predstavljan u umetnosti, predstavlja suštinsku tragediju ljudskog roda. Dakle, glavni cilj ovog filma je, na prvi pogled, duhoviti prikaz ljudske dekadencije. U suštini ovo je tragedija u kojoj iz glavnih junaka izbijaju očaj, tuga. Ipak, oni i dalje sebe teraju u propast. Uvođenjem sociološkog aspekta, njihove priče se obrću. Njihova tragedija je u tome što su se rodili u pogrešnom delu sveta. Likovi su strogo izdiferencirani i vidi se da oni, u svojoj suštini, nisu takvi. Oni su takvi postali u međuvremenu, nakon svega što im se desilo u životu. Njihov greh je posledica nečega što je apsolutno van njihovog domašaja. Film je sastavljen od sedam međusobno povezanih priča, koje se sve završavaju tragično. Svi likovi na kraju završavaju u bolnici-čistilištu, leče se od posledica svog delanja-pročišćavaju se. Međutim, naša priča ima srećan kraj. Učiteljica Milica umire i rađa se novo dete, rađa se nada. Možda je autor implicitno hteo da obnovi mit o rađanju božanskog deteta, ali s obzorom na odsustvo ozbiljne religijske i transcedentalne ravni, odstranićemo takvo mišljenje. Život se obnavlja. Na taj način film dobija kružnu kompoziciju. Ono što smeta je to što je ta kružna kompozicija delimično umetnuta, veštačka i relativno nerealna, pa deluje pomalo patetično. Ipak, bez nje kraj ne bi imao smisla, priča bi ostala nedovršena. Film govori dakle o pomenutim grehovima, konkretno njih sedam. Međutim, sam naziv Sedam i po zahteva dodatno tumačenje. Čini se da se negde nadzire i osmi greh. Zadnja priča podseća na neki od sedam grehova, ali ono što ga odvaja od ostalih je pokajanje. Čovek može izbeći kaznu ako se na vreme pokaje i promeni. Očigledno je da sve ovo, na potpuno nov i dobar način, govori o jednoj izgubljenoj generaciji koja je toliko zagrizla u svoj greh da je samo sopstvena propast i svest o njoj mogu izlečiti. Vesna Radman © Kontra
|
