 Zaista mi je teško da napišem doživljaj ovog filma. Teško mi je zato što su moja očekivanja bila prevelika. Govorim sa veoma pristrasnog aspekta, i to zbog ljubavi prema nezavisnom filmu, a o temi koju obuhvata ne želim ni da pričam koliki je predmet mog interesovanja. A onda...
Film je osvojio glavnu nagradu u Kanu. Stručnjaci su doneli takvu odluku. Ne smatram se kompetentnim da takve odluike dovodim u pitanje, niti smatram da umetničko delo i trud njegovog stvaraoca treba omalovažavati. Odmah ću reći da apsolutno preporučujem svakome da odgleda film i donese svoj sud. Ako je jedan deo redakcije Kontra magazina pogrešno shvatio i propustio srž, voleli bismo da podelimo i sa drugima mišljenje. Prva dilema na koju sam naišao, je ta, da li je reditelj želeo da napravi dokumentarni ili igrani film. Dva sata prolaze jako sporo, statično. Postoje remek dela koja se zasnivaju na oskudnoj scenografija ali sa psihološki jakom pričom koja s razlogom sve ostale slike ostavlja iza sebe. Pretpostavljam da je Ken Loach to i želeo da postigne, ali čini mi se da se nit izgubila u preteranom zadržavanju na potpuno nepotrebnim detaljima. Na trenutke se samo čini da „Vetar što njiše ječam“ ima glavnog glumca. Nije problem ni nemati ga, ali su likovi ostali nedorečeni i predvidivi. Od polovine filma postoji sigurno nekoliko scena koje bi navodno trebale da budu ključne, a one se itekako pre vremena naziru. Sigurno će mnogi od vas i mnogo pre vremena naslutiti rasplet, ili zaplet. Zapravo, čini se da se film sastoji iz nepovezanih segmenata koji su nabačeni, prepostavljajući da su gledaoci u potpunosti upoznati sa tematikom filma. To je u redu ako je film namenjen lokalnim okvirima, ali pošto on to nije, nameće se pitanje kako se približiti publici koja je prosto došla da odgleda film i možda baš putem njega sazna nešto novo. Prikazivanje patnji koje bi filmu trebale da daju poslednju nit spoznaje priče, pretvorene su u ludnicu koja na trenutke iritira. Delovi eksplicitno prikazanog nasilja su ponekad preterani, a sa druge strane katkad i prilično čudno tehnički odrađeni. Zahvaljujuđi tim scenama, u sećanju ostaje ono što je najmanje bitno a izaziva mučninu. To je najprizemniji način korespondiranja sa publikom, jer postoje drugi načini kojima se na višem umetničkom nivou produbljuje osećanje gledalaca. Sama priča može itekako biti i univerzalna, dolazi u pravi čas jer zaluđenost ideologijama i danas, možda više nego ikada, drma svet, samo se teritorije menjaju. Šteta, priča koja je apsolutno davala velike mogućnosti završila je u filmu, za koji mislim da se neće pamtiti prevashodno zbog neverovatne sporosti, sem klasičnih politikanskih prepirki na Ostrvu. Sead Ismić uz svesrdnu pomoć Nikole Jovanovića © Kontra |
