 U slušaju da vas ne privlači pomisao slušanja nečijih unutrašnjih organa nećete to ni morati da radite jer Kela bira drugi put za širenje svoje bezmalo podcenjene veštine reprodukovanja zvukova prezentujući prilično zadovoljavajući cross over popularne i underground kulture uspevajući pritom da ne žrtvuje ni gram kredibiliteta i umetničke slobode.
 Ipak Killa Kela ne pokušava da albumom Elocution napravi kompromis izmedju popularne kulture i underground scene već jednostavno ide u pravcu koji mu se čini podobnim za stvaranje prave atmnosfere.Elocution u potpunosti otkriva poreklo beatboxera na 14 numera od kojih svaka predstavlja fragment njegovog života i odrastanja u gradu koji diše muziku i odgaja generacije novih muzičara.
Talenat i beskrajna energija koju u sebi nosi Killa Kela mogu se osetiti na svakoj numeri počevši od " Sleep Patterns " i " Secrets " koje zaokružuju album predstavljajući najzrelije numere što se pop konteksta tiče, dok na " The Door " Kela ide dalje koristeći spoken word i estetiku The Streets bolje i intenzivnije nego Mike Skinner udahnjujući život u semplove koji ne zvuče toliko beživotno i sintetički. " Jawbreaker " i " Supergrass " ruše sve pred sobom napetošću i agresivnim beatovima ispresecanim violinama i gitarskim rifovima ne zastajući ni na trenutak, ostavljajući vam taman toliko vremena da zadržite dah dok oluja ne prodje. Kao prava ezoterična poslastica može se uzeti gostovanje Roots Manuve na numeri " Submarines " na kojoj možemo osetiti sve elemente onoga što se kada je Killa Kela u pitanju može videti na njegovim nastupima, dobra zabava i improvizacija koje je pesma i rezultat.
" Standing in The Rain " na polovini albuma uvodi gudačke instrumente kao protiv težu teškim Kelinim beatovima, koncentrišući se na teške trenutke u životu. Predivnan melanholičan glas prve dame spit kingdom ekipe Rookwood omogućava vam da praktično opipate usamljenosti i osetite kapi kiše na licu. Pojavljivanje Neneh Cherry na " Feminine donosi " šetnju po mračnim uspomenama koje se poput senki šunjaju kroz gitarske semplove i nenametljive gudačke deonice.
Celokupni utisak donekle kvare nepotpuni i nedovoljno zreli tekstovi na pojedinim numerama koji se za sada čine kao jedina i ne toliko ozbiljna mana albuma koji pre svega pokušava da beatboxing otvori širem slušačkom auditorijumu čemu doprinose kratki skitovi na kraju pojedninih numera ne bi uklonili sumnje u to ko rukovodi ritmom, beatovima i scratchom .
Posle abluma Silent Marker na kome je Kela više gostovao nego što mu se može pripisati kao autorski album pred nama je napokon prvi album pod nazivom Elocution na kom Killa Kela pokušava da uzadje iz senke beatboxera kako bi pokazao da zna i ume mnogo više od udaranja ritma pružajući jedan zaista raznovrsan album zadirući mnogo dublje u sebe nego što bi mnogi pretpostavili. Uroš Jelić © Kontra - Sva prava zadržana |
