 Kada je 1992. godine snimio svoj debitantski igrani film ‘Mi Nismo Andjeli’ u vreme kada se još činilo da i pored socijalističke strahovlade neće biti realne, organske potrebe za snimanjem potonjih remek dela ‘Lepa Sela Lepo Gore’ i ‘Rane’, eklektični sinematični nadgraditelj, poeta, psiholog i ex-basista nekada prominentne punk atrakcije TV Moroni, Srdjan Dragojević je napravio film koji će prevazići sve realne estetske okvire i postati neprikosnoveni aksiom i jedan od najvoljenijih domaćih filmova.
I pored turbulentnog bioskopskog života praćenog kilavim početnim kritikama isto tako kilavih kritičara publika će prilikom 600 repriza na svim domaćim TV stanicama reći svoje. Posle neuspele holivudske avanture u studiju Miramax u koji se otisnuo pod ekskluzivnom etiketom “baroknog, balkanskog Sem Pekinpoa“, Dragojević se deceniju docnije vratio u neovampirsku tranzicionu Srbiju gde će snimiti nastavak svog mega-uspešnog debitantskog ostvarenja. Dežavuišući beskrvni, šareni, realistički cirkus domaće kinematografije ukorenjene u tribalističkim folklornim traktatima najnižeg estetskog impulsa Dragojević je sjedinjen s duhom holivudske mitologije načinio riskantan potez i snimio Andjele 2. Zanemarujući značaj povratka ortodoksnih, američkih, žanrovskih matrica u domaći film, neki su se, zatečeni u razvalini izmedju komunističkih dinosaurusa i kapitalističkih krokodila, isključivo dohvatili neosporne činjenice da se tih dana u zimi 2005. godine nije moglo prošetati gradom ni 20 metara, a da se ne naleti na bilbord ili neki drugi komercijalni oglašivač vezan za A2, u rasponu od čipsa do lokomotive. Stoga su se zlonamerni zapitali da li kritiku takvog filma treba objaviti u kulturnoj, marketinškoj ili ekonomskoj rubrici, dok su oni kritički perceptivniji primetili da za neke srpske filmove ne znaš da li kritike da pišeš u kulturnoj rubrici ili crnoj hronici. Mišljenja su bila podeljena, mnogima je smetao i Željko Džumbus Mitrović u ulozi producenta, no trijumf, makar komercijalni, nije izostao. Obogaćujući autorski tim Andjela novim pojačanjima i infuzijom autentične, sveže krvi u vidu scenariste Dimitrija Vojinova i reditelja Petra Pašića, Maslačak Film i Pink International Company su izbacili i treći deo kultnog serijala. Odmah treba reći da ‘A3 – RockNRoll Uzvraća Udarac’ jeste apsolutno fantastična muzička teen komedija i hiperfunkcionalna filmska vijagra koja nam pokazuje kako ponovo možemo da pijuckamo zadovoljstvo gledajući domaći film u bioskopu. Pravljeni sa punim poštovanjem za ljubitelje 20. oktobra iz 70-ih i 80-ih, A3 su strukturalno najvispreniji film u dosadašnjem serijalu. Prelivajući u rokerskoj oblandi faustovski motiv paklenog ugovora i sindrom Dorijana Greja sa klasičnom pričom o kraljeviću i prosjaku priča se vrtloži na zameni identiteta dekadentne rok zvezde 80-ih posrnule u turbo folk 90-ih i mladog garažnog rokera čiji su svi snovi usmereni na dobijanje nove “Telekaster“ gitare. U novonastaloj situaciji Andjeo i Djavo će ponovo zakuvati zajedničku žurku raja i pakla. A3 su strateški pažljivo gradjena alegorijska storija o odrastanju u Srbiji novog milenijuma, gde su u gradu izvadjene utrobe Grand Parada, pružajući splavarenje razgolićenom simulacijom užarenog grotla pakla, dok je rokenrol personifikacija jeftino prodate mladosti. Baratajući iz antikomunističke perspektive izjednačavanjem levice i satanizma po formuli satanizam jednako komunizam (Marxatana), Dimitrije Vojinov, na Dragojevićev predložak “Dan Kada je Crko Marshall“, znalački integriše lokalne neofolk kodove srbijanske Sodome i holivudske ikonografije, isporučujući kao krajnji rezultat kaloričnu subholivudsku euro-amerikanu. Sledstveno endokrinološkom rock vulkanu pretpostavljajući popističku komunikativnost artističkoj pretencioznosti A3 su višestruko relevantni i kao zabava i kao pouka i kao višeslojni niz spontanih iščitavanja. Kohezivno čvrsta priča sa bistrim unutrašnjim pogledom na retoriku stilskih figura, sinergijom svih validnih pop-kulturnih matrica u jedan gusti snop (holivud, rokenrol, strip, televizija) tretira konvencije na nekonvencionalan način efektno se poigravajući reinvencijom čitavog asortimana ocvalih, požutelih floskula tinejdžerske komedije, koja kao žanr nikada nije zaživela na ovdašnjim prostorima. Izuzetni gegovi i zdrav humor proističu iz same radnje, a nisu mehanički konstruisane tvorevine, čime se izbegava neukus i zaokružuje homogena celina filma. Nikola Pejaković je izvanredan kao Dorijan u svim svojim inkarnacijama, a u stopu ga prate mlade snage Rakonjac i Macanković pojačane iskusnim pogonskim gorivom u vidu Mande dok posebnu dimenziju filmu daju autentični grleni vibrato izuzetnog Borisa Milivojevića i blago travestirani porodični dom uvaljan u haški sos iz kog blista glumačka hemija izmedju sjajnog Zorana Cvijanovića u roli parodiranog Kočijaškog Porodičnog Patrijarha – Znamenitog Balkanoida, Momčila i brilijantne Vesne Trivalić u ulozi smušene mu simpatične ženice. Umesto fetišističkog seks simbola, plamene nacional hrvatske kič ikone Severine Vučković, pop-kulturno mitologizovane u rasponu od polmorisijevske-porno-vorholijane do neodadaističke-kresni me-štikle, palpoidnu potenciju za sve pare i sve El Serbike pruža Seka Aleksić. Kao “devojka glavne uloge“ Seka je poput “želeće mašine“ veoma precizna i vrlo graciozna u prenošenju svake scene u kojoj se pojavljuje, iz tačke A u tačku B. Režija Petra Pašića vešto povlači ravnotežu izmedju šik stilizacije i narativne elegancije omogućavajući pravilan tok priče, a u samom “špageti“ finišu se dotiče i vizuelne bravuroze karakteristične za stritkno stilski upotrebljivog “Meksikanca“. A3 – RockNRoll Uzvraća Udarac otvara novo poglavlje u istoriji srpske kinematografije daleko od “usiljeno vesele filozofije julovskih cvetova“ – Lajanje na Zvezde, pobedničke b-92 rapsodije – Munje i palanačkog splina – Sutra Ujutru. Uz naravno pomoć Pinka. A kako drugačije. Svaki povratak nazad u haotičnu zbrku nagomilane srpske svakidašnjice, nakon ovog odličnog primerka nejlepše proizvedene opsene nagoni me na parafrazu Motley Grewstina “Ovo ( Pakao – čitaj: Srbija ) će zauvek biti moj dom. Moj slatki dom.“ Rastko Ivanović |
